Kamina

      Moderna publika kao takva, nije više u mogućnosti da svesno podeli i da postavi granice između dobrog i lošeg, između manipulatorski nastrojenog i dobronamernog. Obrazovanje je svakako na višem nivou ali to očigledno ne predstavlja merilo sposobnosti mase da svesno prepoznaje razlike.

       Masovna potrošačka kultura i sami njeni produkti, više nisu delo pojedinca ili ukus jedinke, oni su sada javna svest i sposobnost. Kao takvi, pre svega kao javni, te osobine postaju osobine svih i svakog, tako da se danas malo ko može izdvojiti pred „naletom tornada neznanja u moru informacija i mogućnosti“. Malo ko se može snaći, a da bar u jednom trenu ne poklekne pred bujicom svakako primamljivih i lepo upakovanih informacija. Za sladokusce i «čudake» koji žele da konzumiraju malo kulture i njenih stvarnih produkata, javnost nikako nije otvorena...uporno ih odbija i stiska u „ugao male ćelije“ koja nosi natpis „nesvrstani, neuklopljeni u društvene okove i kriterijume“. E takvi ljudi koji sigurno poseduju kvalitet, više nisu kvalitetni jer svoju želju za nečim boljim, većim i lepšim, moraju ugušiti i moraju se prepustiti svesti okoline.

       Takve «čudake» možemo videti kako željni ono malo kuluture ostale među zubima gladnih kič proždrljivaca, kopaju, gadljivo jedu đubre i gube na težini jer to malo nije dovoljno hranljivo. Katarza i vrhunac svega, dostiže se onog trena kada je vest, kao osnovna novinarska forma, postala obojena u boje i upakovana u šarene papire. Onda više niko, ali baš niko, nije u mogućnosti da promeni procentualnost koja iznosi: 95 posto zaslepljenih naspram 5 posto nezaslepljenih. Tada granice nema, sve postaje buka, čorba i zbrka, kojoj, kao i svemu tako razmešanom i bez reda, sledi PROPAST. Toj propasti, neki se nadaju, širom otvorenih ruku, jer nakon toga, nakon te „blatnjave kiše“, mora zasijati Sunce...toplo, lepo i sposobno da mlade jedinke i „bolesne“ kulturoholičare, povede putem lepog i zdravog. Tada nastaje muk, kič bledi, pogrbljena masa koja je do sada slepo išla za „vodičem“, širom otvara svoje oči i budi se...pa pošto je vrhunac u samouništenju, možda se i Srbija, tako mala, zaslepljena i rastrgnuta na sve strane, jednog dana probudi, možda tada nesvest publike nestane. Nada ipak poslednja umire!!!